(Пре)легат скарабеја

Звезде Млечног пута су једини оријентир скарабеју Овај свети инсект египатске митологије једино је биће на Земљи, осим човека, које се оријентише по звездама. Скарабеј, по својим особинама и понашању изгледа као да је ванземаљац. Он је једино бесловесно живо биће на нашој планети, колико је до сада утврђено, које се у свом животу и свакодневним активностима оријентише према звездама из Млечног пута. То у извештају, који је управо објављен после дуготрајних истраживања у специјализованом часопису "Current biology", тврди екипа научника са универзитета у шведском граду Лунду. Скарабеј (Scarabeus sacer), снажна заобљена буба, дугачка је између 25 и 37 милиметара. Има их неколико подврста. Храни се балегом сисара у коју полаже јаја, тако да су куглице балеге својеврстан инкубатор за рађање нових нараштаја. Живи на пешчаним тлима, избегава слана земљишта. Своју храну котрља од средине марта до краја јула и то ноћу. Од свих подврста издваја се египатски скарабеј (Scarabeus linnaeus sacer) који је постао света буба и амајлија древних Египћана. Свака египатска мумија пронађена до сада имала је испод својих завоја обавезно амајлију у облику скарабеја, израђеног од драгог или полудрагог камена, како би покојнику пружила моћ "вечног обнављања живота", дугим речима поновно рађање. Једна од чланица шведске екипе, др Марија Даке каже да ови инсекти за навигацију, за разлику од осталих сродника, не користе објекте на тлу. Оријентишу се искључиво помоћу звезда. Она сматра да су древни Египћани, вероватно, знали везу скарабеја, својих светих буба, са звездама и Млечним путем и нису их без разлога сматрали "инсектима бога Сунца" и прогласили их најснажнијим амајлијама. ...Мало је познато да и на нашим просторима постоји та света египатска буба. Код нас има, додуше, далеко једноставије и прозаичније име: котрљан или балегар...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 15. децембар 2009.

Стихови о БЕЛОЈ ДЕВИ


НИЗ ПЕСАМА, А У СТВАРИ ЈЕДНА

Амин , Амин , песмо моја,
песмо моја и Божија!
Пошао уречени
слепом путањицом ,
вичући , запомажући ,
великим гласом од земље до неба,
нико га на свету чуо није ,
само Света Дјева Марија га чу ,
крила рашири ,
рукаве заврну
и сиђе низ стубле од сребра и злата
и на столицу златну седе,
уреченог узе на крило
и упита га :
- Зашто си се тако уплашио
и тако гласно запомажеш ?
Како да не запомажем
кад сам слепом путањицом ишао
и скобио Чуму , и Чумину Чуму ,
које ме обузеше
и крв ми пустише
и на земљу ме стровалише...
Руке ми поломише ,
душу рашчинише...
- Ћути и не вичи ,
Рашчинитељка стиже
и устима рашчињава:
дунуће преко језика
и руке ти оправити,
ставити месо на месо ,
коску на коску,
и још лепше и још боље
него што је било.
Рашчинитељка рашчињава -
Господ и света Марија Дјева -
болесног устима излечише...

(Забележено у Млави)
УВОД

1
Док шуморе бршљан и павит,
док свици светлуцају изнад рујних жита;
док славуј читаве ноћи преврће очима
у лештару; док сећање, ко сковлија, скита -
Зашто нисмо заједно? зашто нисмо близу?
Зашто не кренемо, не према Минхену, Паризу
већ Звижду и Хомољу: путем Духова,
древним путем искона, пећина и пухова?

2
Сад имамо оно што смо некад хтели,
урок, затвореност, сурову и тужну.
Драго камење љубави, вео тајни, бели
папир и црвену болест, задружну и кужну.
Ти си у свему томе, ипак, учинитељка била.
Нехај предаха. Јагода у шећеру поподнева
светлих. Ћутљива и дивна горска вила
која о другом свету на балкону снева...

3
Привиђају ми се они давни дани
и време кад се нисмо познавали:
вечери пролетње, стари биоскоп
у Кучеву, корзо, градић мали.
Привиђају ми се они давни дани:
одлазак после часова на Јеленову Стену.
Милост кошуте, пут бела као љиљани.
- Куда се све то, учинитељко, дену?

4
Нећемо играти врзин валцер, о, не!
Рашчланимо ово турско сладострашће
бола накалемљено раскидом на душу,
што се пласти пластама, ко плашће.
Нек се не враћа, ко пролеће, ко илузија,
ко обећање, ко надање у повратак, тајно.
Да би негде, скривено, ко у црквици
планинској, пламињало влажно и сјајно...

Пролог

Бела, волим те, Бела!
Бела грана од љиљана.
Бели облак. Бели ветар.
Све је бело. Шума. Честар.
Јасмин. Нарцис. Шестар
који око белог центра
описује концентричне
кругове, беле кругове.
Све је бело, и ливаде,
и падине златносмеђе,
и пространи спрудови.
Месец, мој побратим,
не оклева и не штеди:
са балкона сјај се слева,
светлост која тихо пева,
неком кога с десна, с лева,
судбина ко жандар гура.
Бело, цури као пљусак
кроз олуке са небеса,
из вртова месечевих,
и слива се у постељу
бело, бело, белина.
Набујаће преко ноћи,
ко у башти леје цвећа,
ђурђевак ил’ перуника ,
зумбул, шебој, бела рада.
Набујаће -осамљеност - Целина.
Бела, волим те, Бела!

*
Отвори ми двор, Бела,
јер је коса моја пуна капи ноћних .
Пусти ме да уђем јер сам уморан
од чекања и трзавица даноноћних.
Поткрепи ме водом из жбанова
јасенових. Пусти ме да берем љиљане!
Да не лутам по горама раздељеним.
Да међу дојкама твојим почивам.

Ја жудим мирисе древне ,
нард, шафран, иђирот и смирну:
миришу из твог врта. Отвори железне
капије. Нека ме твоји прсти додирну.
Лепа је бела хаљина твоја,
али је твоја лепота изнад тога.
Ти си саздана од снегова и звезда ,
од смоле бора и цвећа горскога.
Лепа си, прелепа, мила моја!
Очи су ти од мрезга ораха и сенке дуба.
Образи су ти као румене трешње дивље.
Ко стадо оваца, бели се низ твојих зуба.
Грло је твоје окићено талирима сребрним.
Руке гривнама златним са шарама.
Ти си јабука у цвату међу дрветима
шумским. Бело чудо међу утварама.
Лепа си , прелепа , учинитељко моја!
Усне су твоје као пупови дивљих ружа.
Дојке су твоје -два дрхтава јагњешцета.
Води ме, за тобом ћу поћи и слеп.
Води ме из света у свет, учинитељко!
Спомињаћу твоју милост као видике
горске. Као накит пећински, леп.
Као газ на реци. Као каменчиће у потоку.
Чувај ме од безумља у овом часу.
Не дај да ме уста твоја, макар и нехотице,
раздеру као време које размеће камење .
Води ме из света у свет, лепотице.
Осећам : угибље се кров и прокапљује
шумска кућа. Нелагодно је и хладно.
Успавај ме успаванком борова и липа.
И топлином птића у гнезду гладних.
Пробуди ме из дубоког сна,
Ружо Саронска, љиљане у долу.
Сачувај буђење у сутон. Душе запале
у кому . Мирис дивљих јагода, воћну смолу.
Београд : кавез је челични, чак и ноћу,
кад у њему блиста милион свећа,
зар из њега бега нема, у нешто друго,
осим у тескобу и још већу самоћу?

*
Ти спаваш лако као јагње,
ја немам, немам сна.
На окно куца бабље лето.
За наш сусрет само Бог зна.
Он ће нам у свитање донети
у зачарану собу млеко , погачу.
Апетит ће, кроз дан-два Ђаво,
удавити ко копиле, у плачу.
Будиш се , умиљаваш као мачка.
"Јеси ли", зовеш ме, "будан?"
Гледаш ме тужно у полутами
и шапућеш: "Баш је живот чудан..."
Дубоко је, после, твоје кајање -
дубоко као страст, подавање.
Урва се као у морске дубине -
талас велики будуће тишине.
О, слатка језо!
Твоја ме сила ко дробилица мрви.
Нисам, осећам, последњи
и нисам био први.
Лези ми сестро у крв, још трен.
Ко цвет планински, или неба део.
Шта ће бити сутра? И кад бих
могао знати, ја то не бих хтео!
Не плаши се, умем да чувам тајну.
Опака је свака предрасуда!
Сећаћу те се дуго свуда.
Заоравши те у бразду бескрајну.
Заборавићу те тако, сигурна буди.
Заборав ме у своју запрегу преже.
Боље је да отпутујеш одмах,
по месечини, ујутру би било - теже!
Један детаљ записујем,
други нестрпљиво чека у глави.
Ја њено лако дисање још чујем,
још назирем њен овал лица плави.
Кроз облаке се, ево , проби
месечев зрак титрав , мали
и Шпанска игра Мануела де Фаље.
- Овде још само басма фали.
Хтео бих - осећам - да ме нема,
да ишчезнем без трага.
Да шетам испод јабланова
вођен уларом од Врага.
Да сагорим би, помишљам ,
као пласт сена у пепео, у прах.
Не бојим се више ишчезавања
и ничега ме, зар, није страх?
Спава ми се, али бадава.
Склопљених очију будан дишем.
Устајем, палим свећу и
- пишем: шта пишем?
Сећам се расуте косе на јастуку
и мириса јоргована и баршуна.
Тако брже заборављам. То је моја
успаванка. (Жута влашка Луна!)


(...)
Моје је срце као ватра,
гле, букти сред мрачне пећине.
Моје се мисли боре, боре се
против предрасуда - већине.
Осећање, као пламен, ипак,
све друго полако надјачава.
Ја можда још увек волим?
Ко ветар, хуји ноћна страва.
Дрвеће олиста у пролеће,
а чежња кад снег падне:
волим да дирам на окнима цвеће
и дијамантске гране, хладне.
Чини ми се, све сам ближе небу.
Утапам се у белину облака, ко сликар.
Пијем из пехара са анђелима.
Полећем с врхова брегова, ко Икар.
Док летим, чини ми се,
неко тужан на доксату пева.
Ветрови јужни суву траву мрсе.
Сећа ли ме се Бела Дева?
Са расплетеним сплетовима
да ли о нашем сусрету снева?
Ил’ су је туђина и даљина, брак
из рачуна, усисали, као левак ?
Тесно је одасвуда, у Кучеву, Београду,
и испод белог кубета чела.
Туга је срце засенила, и сећање
је мрачно као капела
у којој преко ноћи чувају покојне.
Понекад ми се чини, и кад небо блиста:
све су бивше љубави одбојне,
свака је бивша љубав иста (?).

*

Враћали су се галебови из Баната,
враћали се анђели по своје:
чинило се да ћу пресвиснути,
да ћу нестати - ја и речи моје.
Могу ли рећи - волео сам ?
И ако заиста јесам - кога?
Иза нас, огледани у води,
иђаху анђели - весници далекога.
На незгодном месту
и у погрешно доба рођени,
ми смо, изгледа, довде стигли
Чудом, Случајем Комедијантом вођени?
И сновима нејасним, непротумаченим.
И златоруним овновима на чијим
роговима је сва прошлост стала.
И концертима шумским, птичијим.
Надолази зора као поплава светлости.
Слива се у ову собу сјај са криковима птица.
Анђели се скута Господњег држе,
ја - поднебља Горњег Звижда твога лица.
Доиста, ти си предивна, учинитељко,
чак и кад си од снова и ноћи уморна.
Надолази зора, октобарска зора -
магла и растанак, судбина покорна.
Док се облачила и паковала нешто је
недостајало. Самозаборав снени?
Не, то се не може спаковати и
понети - то нека остане мени.
Чежња и многа питања горела су
ко у црквици мноштво запаљених свећа:
чим се угаси једна ,
упали се друга, следећа.


*
Дођох до оне странице
која се бели кобно:
пређох преко границе
иза које је ћутање гробно.
Видео сам страшно оно
како се лелуја, њише.
Лупио сам о зид главом:
Никад више! Никад више!
Језиве су ноћи усамљеника!
Судбина ко страшило главом клима.
Ветар дува кроз ограде гробљанске
гвоздене. Горчина се раствара у мислима.
Зашто тако млад и зелен, у сиво и сиње,
зађох ? У поднебље тишине и сени?
Не ствара у нама Бог и Дјева Марија
пустиње, већ бол непреображени...
Брод који се насукао
на оштру Јаву - сињи хрид,
нека не криви буру, подводне стене.
Већ двојство, незнање, стид.
Искуство пушта жиле овде (у време),
као на брегу бреза бела, танка.
Растанак је мудрији од илузија.
И важнији од новог састанка.
Бела лоза обгрлила багрем, крај реке.
Власи уз помоћ сеђе у сутон рибу лове.
Као кишобране изнад њих, рашириле се
крошње врба. Јове - црне јове.
Трепери мноштво звезда на модром
цицу ноћи и неба, као брошеви, дуго.
Qубави, ти си тако превртљива!
Добро вече, тиха луко: Туго!

Епилог

Усред читавог овог среза
да л’ иког другог прожима језа,
ко оног кога учинитељка свеза
бесконачном чежњом, дрхтањем?
Тело је шумска црквица мрачна
(знам такву једну, коју нагриза шалитра).
Олакшај ми, учинитељко, муке,
упали свећу једну, да затитра.
Има једна дивна, заборављена,
неизрецива, прадревна веза
између тебе, неба, пролећа и мене,
између звезда, брегова и бреза.
Ја више нисам себи газда,
кроз мене се тишина слева,
као са балкона месечевих
плима белих покрова и одсева.
Бела, нема те више, Бела.
Бели облак. Бели ветар.
Бела грана јоргована.
Беле ноћи - ноћи беле.
Друкчије су нешто хтеле
суђенице, лета, тела.
Видик блиски дивни плав,
шума, време, река, честар...

(.....)

Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Wено дрво невидљиво у теби расте,
црно и лако, као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне,
њене те очи гледају, изгледа, увек будне...


Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе, да ли се опет двојим?
Заустављају реку, и јуношу, као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?

Детињства се радо сећамо,
младост заборављамо због скандала;
ми смо се кроз живот возили
на бициклу без гувернала.
Често смо скретали и скрећемо,
често се намерно сударамо:
оно што је против срца нећемо,
оно што нам припада не дамо...

Слика откупа гљива у Нересници?
Пред сеоском крчмом
предузимач мери на кантару
свеже шумске плодове,
дрвену ћуприју црну, јару.
Међу јелама, иза његових леђа
бели се краљице Наталије двор.
Предузимач је кратковид, спор.
Око рукава носи црни флор...

Разбојници, књижевници и фарисеји -
окречени гробови - сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт. Глув. Говорићу старим
маслинама... Свет је као Гетсимански врт.

Нека књижевни скотови царују с пауцима
и мемлом, и мраком крвожедних пухова.
Ти другуј са Самоћом, Животом и Јауцима.
Окренут живом врелу независних духова...

Шапућем, загледан у бескрај,
у даљине плавичасте:
ко ме чује кад сви спавају?
Век, као садиста, гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи: Оче мој,
ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу, него како ти!
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају,
и рече Петру: Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст;
јер је дух срчан, али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи:
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја...

Само душе кокошака хрле небесима.
Свет се обнавља, као дивљач , у лишћу и
под најездом звезда и црвеног неба.
Песма и песник шетају градом сами.
Песма и песник: зар треба и неко трећи?
Град је пун омаме и љубави стрвних.
Госпођица бледих, кобила пунокрвних.
Давање, не узимање, можда води срећи?


БЕЛАТУКАДРУЗ

______


НАПОМЕНА: Песник је ове стихове написао давно, у младости, не више раној, и они су први пут објављени у Алманаху за живу траддицију, књижевност и алхемију, Бр. 1, 1998, где је публикована први пут и тзв. грађа о Домаћем пауку, тј. истина о српским уредницима поезије. Радознали о томе могу да се обавесте на сајту http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/zapis, где могу да се упознају са више детаља. /Ми ћемо ускоро објавити разговор са аутором ове песме, и тај разговор ће изнети на видело: шта су то уредници, иначе угледни песници, давили у лаворима својих редакција у своје време? Разлога за то има више, а онај главни је да ти уредници одлазе са овог света без покајања. О њима се, о ироније, данас покушава да говори као о свецима, а ко је од њих то био?

Devet prevoda "Gavrana", A. Poa : podvučeno

“Gavran” leti devet puta


ZBOG raznovrsnog ritma metra i dužine stihova nanizanih u 18 strofa jedna od najlepših ljubavnih pesama svetske poezije “Gavran” Edgara Alana Poa (1809-1849) smatra se izuzetno teškom i zahtevnom za prevođenje. Ipak, njena nesvakidašnja lepota, prožeta dubokom melanholijom i bolom, bila je i ostala izazov za prevodioce širom sveta, pa i za naše, i to možda i ponajviše. U poslednja dva veka na srpskom jeziku objavljeno je čak devet prevoda koji su, zajedno sa originalom na engleskom, prvi put objavljeni među koricama iste knjige u izdanju “Tanesija”. U knjizi objavljenoj povodom 200 godina od rođenja slavnog pesnika, dat je i Poov nesvakidašnji tekst o nastanku pesme “Filozofija kompozicije”.
Prvi prevod “Gavrana” objavio je prozni pisac Nika Grujić Ognjan 1878, a četiri godine kasnije pesnik Milorad Popović Šapčanin. Usledili su prevodi Svetislava Stefanovića (1903) Jovana Ćirilova (1952), Trifuna Đukića (1965), Vladete Košutića (1972), Kolje Mićevića (1972), Branimira Živojinovića (1979) i opet Kolje Mićevića (2006).
Edgar Alan Po prvi put je objavio ovu pesmu 29. januara 1845, u jednom časopisu, iste godine uvrstio ju je u knjigu “Gavran i druge pesme” i umesto uvoda napisao: Za mene poezija nije cilj, nego strast; a sa strastima se treba odnositi s poštovanjem. Glas o “Gavranu” brzo se pročuo, ali pesnik nije stigao da dugo uživa u slavi: umro je nekoliko godina kasnije u Baltimoru, na ulici.
U eseju “Filozofija kompozicije” pesnik je na zanimljiv i pomalo (polu)ironičan način detaljno
objasnio kako je “Gavran” “poleteo”: “Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i snagom doslednošću matematičkog problema”.
Pošto je odlučio da će pesma imati 108 stihova, a osnovni ton biti tuga, koja će biti naznačena pripevom, pesnik je počeo da traga za rečju koja bi bila najsnažniji refren. Došao je do zaključka da ona mora sadržati dugo o kao najvažniji samoglasnik i r, kao najbogatiji suglasnik. Prva reč koja mu se sama nametnula bila je “never more” (nikad više). Ali ko će tu reč stalno ponavljati: u prvom trenutku mu se nametnuo papagaj, ali odmah ga je zamenio gavranom, zloslutnom pticom. Šta će biti sadržaj pesme koji će izazvati tugu? Smrt, glasio je odgovor i to smrt lepe žene o čemu je “najpozvaniji” da govori ožalošćeni ljubavnik. Usledila je zamisao da gavran reč nikad više upotrebljava odgovarajući na pitanja ljubavnika. I pošto je rešio još neke dileme kao što je raznovrsnost ritma, uvođenje ptice kroz prozor i rasplet, nastala je veličanstvena pesma koja se završava stihovima:
Nepomičan, gavran sedi još i
sada, još i sada,
Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
A oči su mu kao u demona koji sanja,
Svetlost lampe što ga zari
po podu mu baca senku;
Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
Dići neće - nikad više.
Poovog “Gavrana” prigrlili su i najviše veličali francuski simbolisti, poznati su prevodi ove pesme Šarla Bodlera i Stefana Malarmea. Na ruski ju je preveo simbolista Konstantin Baljmont. Na francuskom ima ukupno pet prevoda, na španskom četiri, na finskom dva, a postoje i prevodi na katalonski, baskijski i asturijski. Poa su voleli i divili su mu se Dostojevski, Oskar Vajld, Kafka, Tomas Man, Borhes, Isidora Sekulić, Kortasar, Vinaver...

NAJDUBLjI PONORZA Poa je “Gavran” bio najdublji ponor - kaže Simon Simonović, pesnik i direktor “Tanesija”. - Možda mu se zato nikad nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene “žeđi za samouništenjem”, i od najvišeg “sladostrašća bola”. Iako je duga, neobično složena, s tajanstvenim simbolima, s rečima koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva Poova naknadna osećanja krivice i sva njegova nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.

D. Bt, 13.12.2009 20:37:33
Novosti, Kultura, 15. 12. 09.

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови