Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

понедељак, 15. август 2011.

ДНО


Иза тзв. Велике магазе

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.

            Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.

            Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.

            Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе - ти  гестови су имали одређено значење.

            Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора
, док се разлегао вапај пијаног, али је кошава звиждала и разносила вапај. И понекад, много година касније, кад зазвижди кошава, ја могу да се сетим ветровите ноћи и како је изгледало некада реално дно, дно беде, дно живота, морално дно...
Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна ове локалне приче,
страва  и  јад, пустиња и прашума...  

            Сећам се тужног и пониженог погледа његовог сина. Изгладнелог, усамљеног. Не могу да заборавим како је цвилео и пиштао, док га је ноћу, без разлога, готово крвнички тукао његов отац, искаљујући можда на њему своју несрећу и патњу, јер је био најближи.

            Стојан Буњевац  је падао главом наниже, падао је - чинило се - у свим правцима / истовремено / доле горе на бокове , како би рекао песник Ружевич.

            Десетак година пре тога падало се и устајало / усправно, али тада, када је Буњевац тукао свога сина, падао је водоравно.

            Падајући, повлачио је за собом и свога дечака, једног јединог на свету који му је преостао, предодређујући му судбину.

            Дечак је порастао, отишао на одслужење војног рока, и није се вратио на село. Нашао је неко запослење у оближњем граду.

            Буњевац је у то време последњи пут покушао да се дигне са дна учествујући једне ветровите ноћи у незапамћеном злочину, о коме су известиле новине. Није убио, али саучествовао је у злочину : однео је убијену бабу у врећи за кукуруз под јутарњи воз. Завршио је као осуђеник и укопан је на затворском гробљу.


            Његов се син  појавио, први и последњи пут после низа година у селу, и продао будзашто очеву кућу и двориште. Чуло се да се у неком од градова оженио. Кажу да је оженио неку удовицу која је већ имала три поодрасла сина, старија од њега, могла му је по годинама бити мајка.

            Кућу су купци - доселивши се из шумског засеока убрзо срушили, подигли нову, никада је не омалтерисавши. У дворишту се појавила бачија мачака. И сви су заборавили на Стојана Буњевца и на његовог сина...

            Тако се у селу угасило преко стотину кућа, и - ником ништа.

            Никле су, понегде, на темељима старих - нове куће. А већина се урушила, нестала у густој зови...

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови