Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

петак, 16. септембар 2011.

Бог прикупља сећања.... / Белатукадруз


Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак)
и његова мајка  Миљана Вићентијевић- Лукић
(1956-1986)



… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у  сновима.
Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.
Чистота и невиност састоји се од незнања.
Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.
Зло у  људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.
У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче  и коју треба (пре)познати.
На време.
Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…
У  предвечерје  светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.
Из темеља рушевина римских летњиковаца, из  мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.
Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.
Да би стигао на циљ пожури полако.
Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…
Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.
 Старост је дошла, и сећања су дошла.
 Кревет је пун сабласти и опсена.
Не успомене, не снатрења, не опсене  плоти.
Не речи – неречено је речитије!
Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…) 
Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса? 
Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима: „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови