(Пре)легат скарабеја

Звезде Млечног пута су једини оријентир скарабеју Овај свети инсект египатске митологије једино је биће на Земљи, осим човека, које се оријентише по звездама. Скарабеј, по својим особинама и понашању изгледа као да је ванземаљац. Он је једино бесловесно живо биће на нашој планети, колико је до сада утврђено, које се у свом животу и свакодневним активностима оријентише према звездама из Млечног пута. То у извештају, који је управо објављен после дуготрајних истраживања у специјализованом часопису "Current biology", тврди екипа научника са универзитета у шведском граду Лунду. Скарабеј (Scarabeus sacer), снажна заобљена буба, дугачка је између 25 и 37 милиметара. Има их неколико подврста. Храни се балегом сисара у коју полаже јаја, тако да су куглице балеге својеврстан инкубатор за рађање нових нараштаја. Живи на пешчаним тлима, избегава слана земљишта. Своју храну котрља од средине марта до краја јула и то ноћу. Од свих подврста издваја се египатски скарабеј (Scarabeus linnaeus sacer) који је постао света буба и амајлија древних Египћана. Свака египатска мумија пронађена до сада имала је испод својих завоја обавезно амајлију у облику скарабеја, израђеног од драгог или полудрагог камена, како би покојнику пружила моћ "вечног обнављања живота", дугим речима поновно рађање. Једна од чланица шведске екипе, др Марија Даке каже да ови инсекти за навигацију, за разлику од осталих сродника, не користе објекте на тлу. Оријентишу се искључиво помоћу звезда. Она сматра да су древни Египћани, вероватно, знали везу скарабеја, својих светих буба, са звездама и Млечним путем и нису их без разлога сматрали "инсектима бога Сунца" и прогласили их најснажнијим амајлијама. ...Мало је познато да и на нашим просторима постоји та света египатска буба. Код нас има, додуше, далеко једноставије и прозаичније име: котрљан или балегар...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 17. фебруар 2012.

СРБОВЛАШКИ ДРВОРЕЗ, УВОД ВО РАКОТВОРЕНАТА КНИГА / Мирослав Лукиќ


Беше тоа нешто најубаво што некогаш сум го чул,
сметајќи ги и најфилигранските медалјони на Моцарт,
звукот на окарината или овчарските тажаленки со кавал во далечината.
Се колебав, зашто се разбудив во туѓ дом, во туѓа постела.
Беше сеуште мрак во големата одаја и не знаев дали е седум
или осум часот, бидејќи пердињата беа спуштени докрај, непроѕирни.
Со цврст сон, склопчена како еж,
топла по незаборавната ноќ убавицата спиеше...
Ми се пристори дека чув некакви камбани...
Да, тие ѕвонеа од блиската Вознесенска црква,
но тоа не беше она од што се сепнав:
нивниот екот беше близок; се тркалаше по
Принциповата улица како утринен порој.
А песната што ја чув татнеше во далечината,
како да ја пееја разнежени 
девојки во некој чунот сред езеро, во магла,
или како да се слушаа хорови на ангели...
Се оттргнав леко од нејзината прегратка
и отидов до другата одаја да најдам молив и хартија.
Прејдов во другиот дел на станот, во кујната, на прсти –
за да не го разбудам никого од заспаните донашни.
Беше девет пред пладне, недела...
Додека варев кафе, мислев само на песната што се оддалечуваше.
Од тетратката за рецепти скинав еден празен лист.
Околу нозете ми се војваше мачорот, наежен од ноќта
што ја мина под ведро небо.
Низ подотворената врата го слушав шумот на блиската есен,
проаѓањето на автобусот, детските гласови, ехото на наковалната,
и не можев да најдам молив што пишува. (....)

                                          Превел од српски:
                                                Ристо Василевски

Видети више: Стихови Белатукадруза (М. Лукића) на македонском: препев Ристо Василевски

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови