Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

петак, 27. новембар 2015.

Краљица Нефертити

Зашто Нефертити и данас привлачи свет

О животу краљице зна се мало, а проналаском њене гробнице боље би се разумео њен живот и турбулентан период у историји Египта
Аутор: С. Лолић петак, 27.11.2015. у 15:10
Рељеф на којем су приказани Ехнатон и Нефертити са децом (Фото Египатски музеј у Берлину)
Вест о могућем проналаску Нефертитиног гроба муњевито је обишла свет и „унела” узбуђење међу египтологе. Британски археолог др Николас Ривс још је у јулу објавио студију у којој је навео да је Нефертити сахрањена у просторији скривеној иза гробнице њеног посинка Тутанкамона, а чија су врата запечаћена, омалтерисана и поново осликана.
„Она је била Клеопатра свог времена. Лепа, богата и моћна. Врло моћна”, изјавила је Мишел Моран, ауторка историјско-фиктивног бестселера „Нефертити” и додала да би било право откриће уколико се испостави да је сахрањена иза гробнице Тутанкамона.
Мада је у историји Египта било и других врло моћних жена, Нефертити није престала да опчињава.
„Одговор на то се крије у бисти. Само погледајте фину линију њеног врата, њене извијене обрве, те савршене јагодице. Данас би могла да буде супермодел. Идеал лепоте се нимало није променио”, прокоментарисала је Моранова.
И заиста, када је немачки археолог Лудвиг Борхарт 1912. године пронашао бисту, у свом дневнику је записао: „Одједном сам у рукама држао живо египатско уметничко дело. Нешто што се не може описати речима, већ се мора видети.”
Гледајући лице велике краљице Нефертити у Египатском музеју у Берлину, Моранова је добила инспирацију да напише бестселер. Али Моранову није привукла само лепота. Желела је да још једном „удахне” живот овој жени. И што је више откривала Нефертити и древни Египат, то је била одлучнија да „исприча” њену причу. Требало јој је више од две године да то и уради.
Иза Нефертитине лепоте „лежи” прича о једном од највећих египатских преврата – прича о владавини Ехнатона, јеретичког краља који је донео нову еру у Египат у време своје владавине (од 1352. до 1336. године пре нове ере). Укинуо је политеизам и увео обожавање једног јединог божанства Атона, чији је симбол био Сунчев диск (што је тада сматрано за јерес), а име Аменхотеп Четврти, које је добио по рођењу, променио је у Ехнатон у част Атона.
Краљица Нефертити (Фото Бета/АП/Ф. Рајс)
У његово време јавио се нови стил у уметности – људи, животиње и објекти постали су реалнији у приказима, са свим својим облинама и несавршеностима, а подржавала се и илузија кретања. Таква уметност је остављала дубоке утиске на писце попут Моранове, која је посебно била дирнута сценом Неферити са децом:
„Приказана је не као краљица, већ као мајка која се игра са децом и цупка их на коленима.”
И управо овакве сцене су „храниле” Моранину имагинацију док је писала књигу.
О Нефертитином животу се зна мало. Проналаском њене гробнице би, међутим, могао да се боље разуме и представи не само живот ове краљице већ и врло турбулентан период у историји Египта, познатији као Амарна период.
„Проналазак гробнице био би невероватан догађај. Могло би да се одговори на многа питања, попут када је умрла, како је умрла и да ли је наследила супруга као његов корегент”, закључила је Мишел Моран.
         = извор Политика

уторак, 10. новембар 2015.

"Освит ренесансе - нова слика света на српским фрескама 14. века"



У згради Преседништва Србије, на Андићевом венцу, под покровитељством председника Томислава Николића, данас се отвара изложба "Освит ренесансе - нова слика света на српским фрескама 14. века". Реч је о 16 ручно осликаних копија фресака из српских манастира, углавном на Косову и Метохији, које су на платно пренели најбољи уметници Србије.
Председницима држава, амбасадорима и угледним гостима председника Републике, који нису посетили Косово и Метохију, изложба ће омогућити да виде врхунску уметност средњег века и ране ренесансе насликане на фрескама српских манастира. Сваке прве суботе у месецу, поставку ће моћи да погледају и грађани Србије. Планирано је, такође, да уз помоћ Туристичке организације Србије, изложба добије и интерактивне елементе попут апликације за мобилне телефоне и видео-панела који ће детаљно описивати осликане мотиве.
Копије је уступила Галерија фресака Народног музеја у Београду, а кустос изложбе је мр Бојан Поповић.


Фреске, лепота средњег века | Култура | Novosti.rs

понедељак, 09. новембар 2015.

Други пут Вукова задужбина је основана 1987. године, поводом обележавања двестоте годишњице рођења Вука Караџића

Два века Вукове задужбине
Основана је као невладина, самостална народна установа, која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности Вуковог дела
Вукова задужбина у Београду (Фото Википедија)
Као аутор књиге „Задужбинарство код Срба”, у којој je обрадио више од 120 задужбина, фондација и фондова, Славко Вејиновић (1949), схватио је да су постојале, а да и данас постоје задужбине које су оставиле дубоки траг у летопису српског народа. Велики део свог радног века Вејиновић је провео у Вуковој задужбини. Ту је, непосредно, на лицу места, имао прилике да се упозна са организованошћу и радом ове наше значајне задужбинске установе и да сагледа дубину бразде коју је она заорала на „ползу свог народа”. Због тога је настојао да у књизи „Вукова задужбина у 20. и 21. веку” (издавач Вукова задужбина), представи све најзначајније активности Вукове задужбине.
Вукова задужбина оснивана је два пута у размаку од педесет година.
Први пут основана је 1937. године поводом обележавања сто педесете годишњице рођења Вука Стефановића Караџића (1787–1864). Њен рад прекинут је почетком Другог светског рата. Други пут Вукова задужбина је основана 1987. године, поводом обележавања двестоте годишњице рођења Вука Караџића. Основана је као невладина, самостална народна установа, која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности Вуковог дела. Посебну пажњу посвећује неговању српског језика и језичке културе.
Од оснивања Вукове задужбине, 1987. године, па све до данас, истиче Вејиновић, постојала је јака свест о стратегији њеног рада и развоја. То се, можда, најбоље види у богатој и разноврсној издавачкој делатности: „Старо српско рударство” (2002), „Срем кроз векове – Слојеви култура Фрушке горе и Срема” (2007), „Банат кроз векове – Слојеви култура Баната” (2010) и „Бачка кроз векове – Слојеви култура Бачке” (2014). У припреми је „Шумадија кроз векове – Слојеви култура Шумадије”.
Колику пажњу Вукова задужбина посвећује актуелним питањима очувања и заштите српског језика и ћирилице најбоље се може видети из зборника које је објавила: „Актуелност Вукових порука” (2009), „Творци српског књижевног језика” (2011), као и зборника „Живе традиције српског књижевног језика (Доситеј Обрадовић – Вук Караџић)”, који су за штампу заједнички приредили Вукова и Доситејева задужбина.
Имајући у виду од коликог су значаја за развој српске културе у 18. и 19. веку биле Вукове трајне поруке и поуке које је излагао у својим „Даницама” (Беч, 1826, 1827, 1828, 1834; Будим, 1829), Вукова задужбина је, управо по угледу на Вукову бечку „Даницу”, покренула 1994. године српски народни илустровани календар, савремену националну читанку, у духу најбољих традиција Вуковог истоименог календара-забавника.
Последњих година Вукова задужбина велику пажњу посвећује раду са младима, а посебно на плану неговања српског језика и ћирилице. У том погледу, поред покретања „Данице за младе”, од великог су значаја и њени други пројекти: објављивање „Граматикe српског језика за основну школу”; „Кратког правописa српског језика Матице српске” и ауторског рада „Ћирилица – српска калиграфска баштина”. Задужбина настоји да континуирано унапређује сарадњу са школама кроз „Вуково читалиште” и покровитељство многих ученичких такмичења која су посвећена српском језику и ћирилици.
У току Другог светског рата и после њега, наглашава Вејиновић, задужбинарство доживљава тежак ударац. Имовина је национализована и експроприсана, неке непокретности су продате или су их, пак, преузела друга лица. За одузете непокретности није исплаћивана никаква надокнада (противвредност), а ако је и исплаћивана, била је знатно нижа од њихове стварне вредности. Оно што је од те имовине и остало, временом је потрошено, развучено или се утопило у неке фондове, тако да јој се губи сваки траг. Од некада великих и славних задужбина остале су само зграде са називима њихових добротвора. Са неких су, чак, скинуте бисте и табле са именима њихових оснивача и ктитора.
Задужбина
„Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води, или преко баре; калдрму по рђавом путу; воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити, и начинити – себи – задужбину); усадити или накалемити воћку близу пута, гладног наранити, жедног напојити, голог ођести (но ово се каже чинити, и учинити задужбину) итд.”
З. Радисављевић , објављено: 08.11.2015., у Политици

уторак, 20. октобар 2015.

Скерлић и Богдан Поповић

ЈЕ­ДАН НА­СПРАМ ДРУ­ГОГ

Пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, Скер­лић је био баш та­кав.
Ста­јао је увек хра­бро по сви­ма бри­са­ним про­сто­ри­ма и ва­тре­них кр­ште­ња је имао не­ко­ли­ко пу­та у жи­во­ту… На­ро­чи­то се око­мља­вао на љу­де ко­ји су ла­ко про­да­ва­ли сво­ја пе­ра. За ње­га је мо­рал­ни став био пр­во на­че­ло. У том по­гле­ду ни­ка­да ни­је пра­вио ком­про­ми­се, и мно­ги су књи­жев­ни­ци и по­ли­ти­ча­ри, ина­че зна­чај­ни­ји љу­ди, зло про­ла­зи­ли код ње­га ако су и нај­ма­ње ка­ди­ли ка­квом ре­жи­му…
Не­ки су га мр­зе­ли ка­ко се са­мо у Бе­о­гра­ду мо­же да мр­зи, и ди­ра­ли су му чак и у по­ро­ди­цу… Та­да су би­ли опа­сни и отров­ни је­зи­ци у Бе­о­гра­ду, али се Скер­лић ни­је да­вао и увек је и од­го­ва­рао са те­шким ма­љем. Без пот­пи­са, у Днев­ном ли­сту, ко­је од ње­га ко­је од Гро­ла, та­да­ле су ре­чи же­сто­ке… Жр­тви је умео да ста­не но­гом на гру­ди и но­жем да уда­ри пра­во у ср­це. Ни­је умео да пра­шта. Пра­шта­ње му је би­ло не­што што је сма­трао за не­мо­рал­но. Та­кав је био цео тај круг љу­ди око Днев­ног ли­ста, та­кви су би­ли и они око Гла­сни­ка. Ни­кад Срп­ски књи­жев­ни гла­сник ни­је хтео да при­ми ни­ка­кву по­моћ из ма ко­га ми­ни­стар­ства. Чак ни­су хте­ли гла­сни­ков­ци да при­ме ни же­љу јед­ног ми­ни­стра про­све­те да се Срп­ски књи­жев­ни гла­сник пре­по­ру­чи шко­ла­ма и гим­на­зи­ја­ма, ко­је то хо­ће, да га при­ма­ју на ра­чун школ­ске бла­гај­не…
Бес­ком­про­ми­сан у све­му и љу­ти мег­дан­џи­ја – то је би­ла јед­на од глав­них ка­рак­те­ри­сти­ка ње­го­вог ком­плек­са.“
Бог­дан По­по­вић, пак, опет, пре­ма све­до­че­њу Б. Ла­за­ре­ви­ћа, ма­ло је „у на­пи­са­ном“.
Бог­дан По­по­вић осе­ћа сво­ју сре­ди­ну и, с вре­ме­на на вре­ме, ка­же. С вре­ме­на на вре­ме, и на­пи­ше. Кад је све но­во обе­ле­же­но као из­раз и об­лик до­ли­ко­ке­фал­ства, сви су ћу­та­ли (ни­ко од њих ни­је до­ли­ко­ке­фа­лос), сви су то при­ми­ли на се­бе, и сви су, на овај или онај на­чин, ре­а­ги­ра­ли. Ин­те­лек­ту­ал­ног и мо­рал­ног пор­но­гра­фи­зма о ње­му пу­но је: пи­са­ног и усме­ног. За ње­га се дру­го и не зна: или пор­но­гра­фи­ја, или пам­флет, или па­не­ги­рик. Све, сем ње­го­вог жи­во­та и лич­но­сти, и исти­не у њи­ма.
Бог­дан је ре­као „ону сјај­ну ствар: – За­пам­ти­те! Ве­ћа је раз­ли­ка из­ме­ђу јед­ног Ен­гле­за и јед­ног Ср­би­на, не­го­ли из­ме­ђу јед­ног Ср­би­на и јед­ног – во­ла!
Бог­дан По­по­вић је ско­ро је­дан блок; Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић је ско­ро мо­за­ик. Оба за­јед­но, јед­но ве­ли­ко при­ја­тељ­ство; ве­ро­ват­но нај­ве­ће ко­је је на­ша ре­пу­бли­ка ду­ха има­ла…
Књи­га ко­ју би Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић на­пи­сао о Бог­да­ну По­по­ви­ћу, књи­га, на­рав­но, о лич­но­сти, о чо­ве­ку, о пут­ни­ку, о чул­ни­ку, о раз­го­во­ри­ма, би­ло би де­ло ко­ме не би би­ло рав­на. Бог­дан По­по­вић је ри­зни­ца као лич­ност. И то је уну­тра­шњост ко­ја се не са­кри­ва. Све је, пре­ма при­ја­те­љу, на пи­ја­ци…
Вр­ло је ла­ко пи­са­ти о ње­го­вим књи­га­ма. Оне су, ско­ро увек, исте. Ту је пи­сац, и то са вр­ло ка­рак­те­ри­стич­ном осо­би­ном: увек ушта­пљен, увек исти, про­фе­сор, пре­да­вач, на­ра­во­у­чи­тељ књи­жев­ни…
Це­ла ње­го­ва ли­ра је у бе­ле­жни­ца­ма, а не у об­ја­вље­ним књи­га­ма. И ту је, из­гле­да, го­ли­ји, не­по­сред­ни­ји. И ту је ви­ше од ње­га чо­ве­ка, не­го од ње­га кри­ти­ча­ра, есте­ти­ча­ра и про­фе­со­ра…
Јед­но је си­гур­но: пре­зи­ре ми­сти­ча­ре и ме­та­фи­зи­ча­ре. Та­ко­ђе, и све но­во­та­ре
Јед­ну од нај­ме­та­фи­зич­ки­јих ства­ри це­ни нај­ви­ше. То је му­зи­ка. Сли­кар­ство, та­ко­ђе…
Скер­лић сав со­ци­ја­лан и сав по­ли­ти­чар, сма­трао је за па­ра­зит­ска сва те­о­ре­ти­са­ња умет­но­сти ра­ди умет­но­сти. По­по­вић, сав на овој стра­ни, сма­трао је онај си­стем за си­стем не­до­уч­них и раз­ба­ру­ше­них не­зна­ли­ца…“


(„То су би­ла два пот­пу­но раз­лич­на све­та и је­дан је по­чи­њао где се дру­ги за­вр­ша­вао, и обрат­но. Бог­дан По­по­вић је есте­та и књижњвник, Јо­ван Скер­лић је исто­ри­чар и по­ли­ти­чар…“)

      =  из књиге припремљене за штампуБе­ла ТУ­КА­ДРУЗ  
УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА

субота, 03. октобар 2015.

Јеловник са Титаника продат за 88.000 долара

Јеловник са Титаника сачувао је путник који је преживео бродолом 1912. године, укрцавши се на такозвани "чамац богатих"  
ЊУЈОРК - Јеловник са Титаника продат је на аукцији у Њујорку за 88.000 долара, преноси АП.

Онлајн аукцијска кућа Лион Хеарт Аутограпхс понудила је у среду увече јеловник заједно са још два предмета из спасилачког чамца 1.

Јеловник је сачувао путник који је преживео бродолом 1912. године, укрцавши се на такозвани "чамац богатих".

Чамац за спасавање добио је надимак због гласнина да су путници из прве класе подмитили посаду да се удаље од брода који је тонуо са свега 12 путника у чамцу уместо 40 колико је могао да прими.

Писмо једног преживелог, написано пола године после трагедије, продато је за 7.500 долара док је карта за парно купатило на Титанику, које је имало специјално дизајнирана седишта за мерење тежине, отишла за 11.000 долара.


Јеловник са Титаника продат за 88.000 долара | Занимљивости | Novosti.rs

четвртак, 09. јул 2015.

ЧВРСТИ ДОКАЗИ О ДРУГОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Ако је Антарктик заиста био даље на северу него што је сада и ако није био покривен ледом до пре 6.000 година пне, ко је онда живео у то време да је могао то да забележи на мапи, пре свих познатих цивилизација? И ко је то могао да уради дуго пре измишљања морског хронометра у 18 .веку, који је коначно решио проблем тачног праћења географских дужина на високим морима?



Мапа стара 500 година која негира званичну историју људске расе 

Ако је конвенционално знање о историји људске расе тачно, људска цивилизација није довољно стара, нити је била довољно напредна, да би јој се приписала многа мистериозна монолитска и археолошка налазишта широм света.
Места као Гобекли Тепе у Турској и Адамов календар у јужној Африци постављају исто питање: ако људска цивилизација наводно није довољно стара да направи ова места, ко је онда, или шта, имао капацитет да направи толико детаљних грађевина широм света?
Јасно је да је наше разумевање историје непотпуно и да постоји много уверљивих доказа који указују да су на Земљи постојале интелигентне и цивилизоване културе дуго пре него што су се људске културе појавиле на Блиском истоку око 4.000 година пре нове ере.
Мапа адмирала Пири Реиса из 1513. године је део појављивања комплетније приче о нашој историји, која навелико изазива раширено схватање.
Прављење мапа је сложен и цивилизован задатак, а сматра се да се први пут појавило 1.000 година пре нове ере са вавилонским глиненим таблама. Антарктик је званично први пут уочен на руској експедицији 1820. године и у потпуности је прекривен леденом површином за коју се сматра да се формирала пре око 34-45 милиона година.
Из тог разлога, Антарктик није могао да се појави на мапи пре 1820. године., а све мапе које садрже Антарктик требало би да имају назначене ледене полове који су стари неколико милиона година.
Мапа света коју је направио отомански картограф и војни адмирал Пири Реис, изазива извесне сумње о томе шта заиста знамо о древној цивилизацији.
Мапа Пири Реиса, која се фокусира на западну Африку, источну обалу Јужне Америке и северну обалу Антарктика, садржи детаље обале за коју многи историчари и геолози сматрају да је Земља краљице Мод, тј Антарктик.
Невероватно, на овој мапи ледени континент није прекривен леденом површином, већ густом вегетацијом.

Како мапа из 1513. године може да садржи континент који је откривен тек 1820. године? И ако су континент откриле цивилизације које су се појавиле 4.000 година пре нове ере, зашто нема ледених површина на мапи?

Парадокси на овој мапи нису имали већег значаја док Чарлс Хепгуд, професор историје из Њу Хемпшира, САД није рекао да информације на мапи Пирија Реиса подржавају другачији поглед на геологију и древну историју. Хепгуд је веровао да је мапа потврдила његову светску геолошку теорију, која објашњава како су велики делови Антарктика могли да буду без леда до око 4.000 година пре нове ере.
Хепгудова презентација је толико убедљива да је чак и чувени теоретски физичар и филозоф Алберт Ајнштајн написао подржавајући коментар за Хепгудову књигу из 1953. године:
„Његова идеја је оригинална, пуна једноставности и – ако се докаже – од велике важности свему што је везано за историју површине Земље“ – Алберт Ајнштајн.
Мапа без сумње није превара, јер је потврђено аутентична, али информације на мапи су за проверу. Сам Пири Реис напомиње да је мапа нацртана према информацијама са старијих мапа, графика и записа, од којих су многе, како Хепгуд каже, копиране и преписиване изнова још од пре уништења Александријске библиотеке у Египту, које је избрисало велику количину литературе и културног знања.

Хипотеза отвара врата могућности да је нека заборављена древна цивилизација имала капацитет да путује до Антарктика, обележавајући земљу са технологијом за прављење мапа, некад пре него што су се ледне површине формирале. То је значајно разилажење са нашим тренутним схватањем историје.
Одсуство ледених површина на мапи Пири Реиса је у најмању руку чудно, а 1960. године Хепгуд је изнео своје теорије ваздухопловству САД. Хепгуд је питао, између осталог, да ли је облик континента, како је приказан на Реисовој мапи, сличан облику континента под ледом, као што је открило недавно тестирање ваздухопловства о сеизмичким подацима континента. Одговор је био запањујућ:
„…географски детаљи приказани у доњем делу мапе невероватно се добро слажу са сеизмичким профилом који је направила шведско-британска антарктичка експедиција 1949. године.
Ледена површина у овом региону је сада дебела око 1,5 километар.
Немамо појма како би подаци на овој мапи могли да се уклопе са претпостављеми стањем географског знања у 1513. години.
Харолд З. Олмајер, Потпуковник, командант УСАФ”:
Ако Хепгудова теорија вреди, као што је Ајнштајн веровао, онда је постојао период времена од око 13.000-те године пне до 6.000-те године пне када је Антарктик био ближи екватору, те је тамо владала релативно тропска клима, као у деловима Јужне Америке.
Ово је узроковано изненадном променом читаве Земљине литосфере, теоретисао је он, с истовременим померањем свих континената на њихову тренутну позицију што је много другачије схватање него широко прихваћено објашњење о теорији тектонских плоча.

Ако је Антарктик заиста био даље на северу него што је сада и ако није био покривен ледом до пре 6.000 година пне, ко је онда живео у то време да је могао то да забележи на мапи, пре свих познатих цивилизација? И ко је то могао да уради дуго пре измишљања морског хронометра у 18 .веку, који је коначно решио проблем тачног праћења географских дужина на високим морима?
Да ли је Земља већ била мапирана 4.000 година пне од стране цивилизације која је заборављена, као што анализа Реисове мапе и теорије Чарлса Хепгуда тврде?
(Вестинет.рс)

Мапа стара 500 година која негира званичну историју људске расе | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 06. јул 2015.

Како коме - или "шарене цене" превода

Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра!

Наташа Пејин Фото Печат
За преводиоца се углавном каже да је невидљиви посредник између култура, који неретко остане анониман, а његове заслуге недовољно признате. Међутим, један аутор, и један превод, изразито је приметан када се погледа конкурсМинистарства културе за суфинансирање превода српске књижевности на стране језике.
За ту намену буџет је ове године износио око 124.000 евра, и покрио је 103 превода. Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра! Примера ради, да се „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида преведе на шведски, преводилац је добио 2.800 евра, на немачки 1.800 евра, на хебрејски 2.800. Кишова „Гробница за Бориса Давидовича”, на литванском, добила је 1.800 евра. Издавач из Њу Орлеанса за превод „Антологије савремене српске поезије” добиће 7.000 долара. „Породични циклус” Киша (романи и кратке приче) на немачком добио је 8.000 евра. Пре неколико година, превод драма Милене Марковић на француски коштао је Министарство 3.500 евра.
Председник комисије Министарства културе, преводилац Милош Константиновић каже да је досад већ објављено десет приказа „Великог рата” у француској штампи:
 
Милош Константиновић Фото Д. Петернек 
– Нама је важније да се појави књига са нашим виђењем рата, од тога колико новца се тражи. Цена је реална. На нашу страну стаје 1.860 слова, а на немачку и француску 1.600, и то треба имати у виду – каже Константиновић, који је у жирију био са Владиславом Гордић Петковић, Иваном Николић, Војиславом Карановићем и Михајлом Пантићем.
Индикативно је, ипак, да је енглески издавач за исту књигу тражио 8.000, а француски 17.600 евра. Утисак је да је од тих 17.000 евра могао да се делом подржи Гаталица, али и још неколико књига.
– За једну књигу у Македонији дали смо 600 евра, а биће продата у 300 примерака. „Белфон” неће штампати „Велики рат” испод 15.000 примерака. Македонци ће нам однети два евра по примерку, а Французи један– истиче Константиновић.
Али, у условима конкурса, Министарство наглашава да подржава искључиво превод, и ништа друго, ни прелом, ни штампу, а тираж се ни не спомиње!
Наташа Пејин, власник издавачке куће „Бескрајни плави круг” у Паризу, која је радила у „Л̕ Аж Д’Ому”, каже да је ово огромна цифра за превод књиге за француско тржиште.
– Тиме је држава Србија платила и ауторска права, и превод и штампање! Ако је држава проценила да књига има политичко-културну мисију, а у француским новинама видела сам похвалне чланке о тој књизи, онда је у реду, али тиме је плаћена цела продукција књиге. Србија је и даље на рубу популарности у Француској, и слика се променила утолико што се о нама више не прича на вестима – додаје Наташа Пејин.
У Француском институту у Београду рекли су нам да цена од 17.600 за роман превисока и за француско тржиште. Контактирали смо и француске изворе, и сазнали да је у Француској стриктно одређена просечна тарифа, она за српски језик износи 23 евра за страну од 1.500 знакова. Књига од 500 страна, као Гаталичина (српски текст преведен на француски обимнији је за 10 до 20 одсто), може да има око 600 страна, што кошта до 13.800 евра. Французи, иначе, финансирају само 60 одсто цене превода, понекад и више за изузетне преводилачке подухвате, каже наш извор.
Књижевник Зоран Живковић коментарише да тема дела не треба да утиче на цену превода:
– На цену би могла да утиче језичка сложеност изворника, али она не проистиче из теме, у смислу да су дела с темама од националног значаја нарочито тешка за превођење, док су „ненационалне” теме лакше. Ако је Министарство желело да пружи посебну подршку објављивању у иностранству дела с темом од националног значаја, онда је тако требало и рећи (ко би им замерио?), а не да се у све непотребно уплиће превођење. Што се накнаде за превођење тиче, ја сам највише плаћао 15 евра по страни за веома квалитетан превод на енглески мојих дела. Издавач може да захтева колико жели – а ствар је онога ко финансира да ли ће захтев прихватити – каже Живковић.
После свега, питамо се да ли категорија превода од „националног значаја” има посебне тарифе од земље до земље? И зашто је тај „национални интерес” двоструко скупљи у Француској него у Британији, на пример?
Мирјана Сретеновић
-----------------------------------------
Селективна подршка историографији
Милош Константиновић објашњава да превод на енглески књиге „Леди Пеџет и њени Срби” Наташе Марковић није подржан, јер се не финансира историографија. Међутим, раније је превод на енглески књиге „Дизраели и српско питање” Милоша Ковића добио 4.000 евра. „Одбрана” је ове године добила 1.600 евра да преведе „1914–2014. Зашто ревизија” Милета Бјелајца на руски, док „Лагуна”, за превод на енглески „Српске историје” Чедомира Антића, није.
– Криво нам је када су тако крупна имена у питању, али Антићева књига је чиста историографија. Подржали смо 2014. монографију о тврђавама на Дунаву, али то је историографија у ширем смислу – каже Константиновић.
објављено: у Политици,  05.07.2015

петак, 19. јун 2015.

И тако Белатукадруз каже, „Наш посао са брестовима напредује“ / Б. Т.*

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.

Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.

Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.

Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

Нити он може да приповеда своју легенду.

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.


*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.

Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.

Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.

Велике планине, мале планине.

Блиске и далеке, и оне најдаље.


Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.

И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“

На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени...

Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљив крај.

Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,

Муљ и блато.

То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.

Зар је то нова твар?

Зар се у томе не види омекшавање, труљење?

Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.

Бесмисао говори себи у браду.

Белатукадруз губи дах и губи речи.

*

Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.

Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.

Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.

Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.

Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.

Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.

„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“

То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.

Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
"Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.

А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи...

Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак, 
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

"Ово није оно што су они имали на уму",
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи...

Уз древни поклич:
"Ви сте злостављали нас
сада па ћемо вас појести! "

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.

Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне...


__

  * алиас Мирослав Лукић. Из рукописа будуће књиге „KOGITO KLUB  (Фатаморгане)“

четвртак, 30. април 2015.

ЈЕВАНЂЕЉЕ УМЕТНИКА / Бела Тукадруз




УВОД

"...Кад се уметност изроди а машта пориче, рат завлада народима.
Духовни рат : Израел ослобођен из Египта,
то је уметност ослобођена природе и опонашања.
Песник, сликар, музичар, градитељ : мушкарац и жена,
који нису једно од њих, нису ни хришћани.
Морате оставити очеве и матере, куће и имања, ако стоје на путу уметности.
Молитва је проучавање уметности...."



 У  ВИЗИЈИСТРАШНОГАСУДА В. Блејка, има и оваквих фрагмената (вреди их имати на уму!) :

            ...Страшни  Суд није ни Прича ни Алегорија него Визија. Прича и Алегорија сасвим си различита и нижа врста Песништва. Визија, или Машта, јесте приказивање онога што Постоји Вечно, Стварно и Непроменљиво. Причу и Алегорију створиле су кћери Памћења. Машту окружују кћери Надахнућа, које се, заједнички, зову, Јерусалимом.... итд.

            ...Свет Маште јесте Свет Вечности; он је божанска груд у коју ћемо се вратити сви након смрти Вегетативнога тела. Овај је Свет Маште Бесконачан и Вечан, док је свет Рађања, или Вегетативни свет, Коначан и Временит. У томе Вечном Свету Стална је Стварност сваке ствари, коју видимо као одраз у Вегетативноме Огледалу Природе... итд.

            ...Грци су приказивали Крона, или Време, као врло Стара Човека; то је Прича, али Збиљска Визија Времена јесте Вечна Младост. Ја сам, ипак, донекле прилагодио свој Лик Времена уобичајеном схватању, јер сам и сам, такође, њиме захваћен, а и моја је Визија заражена, и видим Време као старо, јао, и то одвише...

            ... Људима се не допушта да уђу у Рај зато што су обуздавали своје Страсти, или што су њима управљали, или пак зато што у њих нема никаквих Страсти, него стога што су Неговали своје раумевање. Ризнице раја нису Порицања Страсти, него Стварности Ума, из којега све Страсти Провиру, Необуздане, у својој Вечној Слави. Глупак неће ући у Рај, па макар био колико год Свет.  Светост није Улазница за Рај. Одбачени су Сви Они који, немајући никаквих властитих Страсти, јер немају Ума, потратише животе своје Обуздавајући Страсти других Људи, и Управљајући њима, РАзним лукавствима Беде и Окрутности свих врста. Јао, јао, јао вана, Лицемери. Палате Правде, милостивије од Цркве, чак су и убиство присиљене допустити ако није почињено из страсти, него из Хладнокрвна Предумишљаја и Накане. Савремена црква Распиње Христа  с Главом Надоле...

            Страшни Суд јесте Рушење Рђаве Уметности и Науке. Само је Духовно Стварно....Где ли је Постојање изван Духа или Мисли? Где другде до у Духу Глупакову?...

            Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост - како рече Блејк - тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после - верујем,  до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима које су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо ми удови.Али ја то нисам тако јасно схватити (одмах ), као што сада пишем. Схватио сам касније, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија).  Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где.  Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?

           Било је оних који су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети - станове, атељеа, синекуре, (и да не набрајамо остало ....списак је дудачак); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?

            Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?

            Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?

            Једном је од њих  (а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња. Срећом, судбина и Бог су нас  на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.

            Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.

            Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :

            ...Без непрестана рада ништа се не може учинити.

            Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.

            Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.

            Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.

            Стари и нови Завет велики су законик уметности.

            Уметност је дрво живота. Бог је Исус.

            Наука је дрво смрти.

            Сав је посао човеков уметност, све ствари.

            Нема тајне у уметности.

            Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.

            Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.

            Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с

Ааронова прснога оклопа.

            Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?

            Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности...


            *

           

            Сведенборга, на жалост, мало људи чита на југоистоку Европе, на Балкану. Као и Блејка.Знали су да Вечност постоји, као и свака друга ствар у Васиони, у Вечности. Па и овде на земљи. Може се препознати по неким стварима, пре свега по онима које се никад не претварају у неку другу. Цвет дивље крушке : вреди се загледати у његову белину. Или цвет јабуке, дивље трешње. Ко их је научио како ће да расту, да цветају и да дају плодове?

            Живео сам много година у паклу, у шумама непрегледних заблуда; али сам исто тако, у својим мислима и сећањима,  често путовао у Рај.

            Опростио сам својим пријатељима из младости многе ствари; упали су у Замке које им је Антихрист и Време поставило. Царство и политика ждеру људе и уметнике, као аждаје.

            Овде се објављују неке ствари написане поодавно, када сам желео да будем бескрајан, када сам био бескрајан, када ми је посед био бескрајан, као и поглед...

            Нисам знао да је то био Бог, Бог у свим стварима. Бога сам видео - на спрудовима Дрине, или Пека. На врховима далеких и сребрних трептавих топола на хоризонту... Бог је био увек у даљини, али се приближавао, понекад, кад смо волели постајао попут нас, да бисмо ми макар на кратко могли бити попут Њега...

            Може се написати књига на литстовима врбе, на зеленим сабљама кукуруза, на пањевима што их је избацила река побелелелим на сунцу, на коњским лубањама. На цветовима барских локвања. На расцветаним слаповима дивљих ружа, ако људско срце храни чежња, и блистав летњи дан шаље блескове, шапат анђела... Може се књига написати на песку светлуцавом.

            На камену...на циглама...на цреповима.  (....)

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови