(Пре)легат скарабеја

Звезде Млечног пута су једини оријентир скарабеју Овај свети инсект египатске митологије једино је биће на Земљи, осим човека, које се оријентише по звездама. Скарабеј, по својим особинама и понашању изгледа као да је ванземаљац. Он је једино бесловесно живо биће на нашој планети, колико је до сада утврђено, које се у свом животу и свакодневним активностима оријентише према звездама из Млечног пута. То у извештају, који је управо објављен после дуготрајних истраживања у специјализованом часопису "Current biology", тврди екипа научника са универзитета у шведском граду Лунду. Скарабеј (Scarabeus sacer), снажна заобљена буба, дугачка је између 25 и 37 милиметара. Има их неколико подврста. Храни се балегом сисара у коју полаже јаја, тако да су куглице балеге својеврстан инкубатор за рађање нових нараштаја. Живи на пешчаним тлима, избегава слана земљишта. Своју храну котрља од средине марта до краја јула и то ноћу. Од свих подврста издваја се египатски скарабеј (Scarabeus linnaeus sacer) који је постао света буба и амајлија древних Египћана. Свака египатска мумија пронађена до сада имала је испод својих завоја обавезно амајлију у облику скарабеја, израђеног од драгог или полудрагог камена, како би покојнику пружила моћ "вечног обнављања живота", дугим речима поновно рађање. Једна од чланица шведске екипе, др Марија Даке каже да ови инсекти за навигацију, за разлику од осталих сродника, не користе објекте на тлу. Оријентишу се искључиво помоћу звезда. Она сматра да су древни Египћани, вероватно, знали везу скарабеја, својих светих буба, са звездама и Млечним путем и нису их без разлога сматрали "инсектима бога Сунца" и прогласили их најснажнијим амајлијама. ...Мало је познато да и на нашим просторима постоји та света египатска буба. Код нас има, додуше, далеко једноставије и прозаичније име: котрљан или балегар...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 30. април 2015.

ЈЕВАНЂЕЉЕ УМЕТНИКА / Бела Тукадруз




УВОД

"...Кад се уметност изроди а машта пориче, рат завлада народима.
Духовни рат : Израел ослобођен из Египта,
то је уметност ослобођена природе и опонашања.
Песник, сликар, музичар, градитељ : мушкарац и жена,
који нису једно од њих, нису ни хришћани.
Морате оставити очеве и матере, куће и имања, ако стоје на путу уметности.
Молитва је проучавање уметности...."



 У  ВИЗИЈИСТРАШНОГАСУДА В. Блејка, има и оваквих фрагмената (вреди их имати на уму!) :

            ...Страшни  Суд није ни Прича ни Алегорија него Визија. Прича и Алегорија сасвим си различита и нижа врста Песништва. Визија, или Машта, јесте приказивање онога што Постоји Вечно, Стварно и Непроменљиво. Причу и Алегорију створиле су кћери Памћења. Машту окружују кћери Надахнућа, које се, заједнички, зову, Јерусалимом.... итд.

            ...Свет Маште јесте Свет Вечности; он је божанска груд у коју ћемо се вратити сви након смрти Вегетативнога тела. Овај је Свет Маште Бесконачан и Вечан, док је свет Рађања, или Вегетативни свет, Коначан и Временит. У томе Вечном Свету Стална је Стварност сваке ствари, коју видимо као одраз у Вегетативноме Огледалу Природе... итд.

            ...Грци су приказивали Крона, или Време, као врло Стара Човека; то је Прича, али Збиљска Визија Времена јесте Вечна Младост. Ја сам, ипак, донекле прилагодио свој Лик Времена уобичајеном схватању, јер сам и сам, такође, њиме захваћен, а и моја је Визија заражена, и видим Време као старо, јао, и то одвише...

            ... Људима се не допушта да уђу у Рај зато што су обуздавали своје Страсти, или што су њима управљали, или пак зато што у њих нема никаквих Страсти, него стога што су Неговали своје раумевање. Ризнице раја нису Порицања Страсти, него Стварности Ума, из којега све Страсти Провиру, Необуздане, у својој Вечној Слави. Глупак неће ући у Рај, па макар био колико год Свет.  Светост није Улазница за Рај. Одбачени су Сви Они који, немајући никаквих властитих Страсти, јер немају Ума, потратише животе своје Обуздавајући Страсти других Људи, и Управљајући њима, РАзним лукавствима Беде и Окрутности свих врста. Јао, јао, јао вана, Лицемери. Палате Правде, милостивије од Цркве, чак су и убиство присиљене допустити ако није почињено из страсти, него из Хладнокрвна Предумишљаја и Накане. Савремена црква Распиње Христа  с Главом Надоле...

            Страшни Суд јесте Рушење Рђаве Уметности и Науке. Само је Духовно Стварно....Где ли је Постојање изван Духа или Мисли? Где другде до у Духу Глупакову?...

            Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост - како рече Блејк - тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после - верујем,  до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима које су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо ми удови.Али ја то нисам тако јасно схватити (одмах ), као што сада пишем. Схватио сам касније, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија).  Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где.  Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?

           Било је оних који су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети - станове, атељеа, синекуре, (и да не набрајамо остало ....списак је дудачак); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?

            Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?

            Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?

            Једном је од њих  (а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња. Срећом, судбина и Бог су нас  на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.

            Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.

            Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :

            ...Без непрестана рада ништа се не може учинити.

            Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.

            Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.

            Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.

            Стари и нови Завет велики су законик уметности.

            Уметност је дрво живота. Бог је Исус.

            Наука је дрво смрти.

            Сав је посао човеков уметност, све ствари.

            Нема тајне у уметности.

            Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.

            Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.

            Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с

Ааронова прснога оклопа.

            Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?

            Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности...


            *

           

            Сведенборга, на жалост, мало људи чита на југоистоку Европе, на Балкану. Као и Блејка.Знали су да Вечност постоји, као и свака друга ствар у Васиони, у Вечности. Па и овде на земљи. Може се препознати по неким стварима, пре свега по онима које се никад не претварају у неку другу. Цвет дивље крушке : вреди се загледати у његову белину. Или цвет јабуке, дивље трешње. Ко их је научио како ће да расту, да цветају и да дају плодове?

            Живео сам много година у паклу, у шумама непрегледних заблуда; али сам исто тако, у својим мислима и сећањима,  често путовао у Рај.

            Опростио сам својим пријатељима из младости многе ствари; упали су у Замке које им је Антихрист и Време поставило. Царство и политика ждеру људе и уметнике, као аждаје.

            Овде се објављују неке ствари написане поодавно, када сам желео да будем бескрајан, када сам био бескрајан, када ми је посед био бескрајан, као и поглед...

            Нисам знао да је то био Бог, Бог у свим стварима. Бога сам видео - на спрудовима Дрине, или Пека. На врховима далеких и сребрних трептавих топола на хоризонту... Бог је био увек у даљини, али се приближавао, понекад, кад смо волели постајао попут нас, да бисмо ми макар на кратко могли бити попут Њега...

            Може се написати књига на литстовима врбе, на зеленим сабљама кукуруза, на пањевима што их је избацила река побелелелим на сунцу, на коњским лубањама. На цветовима барских локвања. На расцветаним слаповима дивљих ружа, ако људско срце храни чежња, и блистав летњи дан шаље блескове, шапат анђела... Може се књига написати на песку светлуцавом.

            На камену...на циглама...на цреповима.  (....)

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови