Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

недеља, 13. новембар 2011.

ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА / Анђелко Анушић

У најновијем броју књижевног часописа ТРАГ (издавач Народна библиотека "Данило Киш" , Врбас), бр. 27, септембар 2011, објављен је у рубрици "траг ишчитавања" подужи изузетно афирмативни текст Анђелка Анушића (стр. 178-187), ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА (Мирослав Лукић алиас Белатукадруз:Лас вилајет/анонимна хроника/, одабране песме, Младеновац 2010). 
Снимак Мирослава Тодоровића


     Одломак из приказа:
     ... Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хулио, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића - увек је у потрази за метафизичком истином/истинама - хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим "зорама света и историје које још нису свитале", како би рекла Аница Савић-ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни, јер Лукићев поетски језик подједнако добро разуме и обичан човек и тзв. академски грађанина. Са разноврсјем и разногласјем у звуковнмој и језичкој архитектоници стиха и текста/тела песме; у изражајном распону од широких поетско-наративних пасажа, до оних минијатурних/минималистичких бриљаантно компонованих;пуна колоритних, опозитних слика; архетипских симбола светлости, фолклорне фантастике, и заумних архајских светова; без непотребне метафортизације; лирична и мисаона, саркастична, иронична и ругалачка; брижна и дубоко замишљенма 7 запитана над антроплошким удесом човека и света; полемична, критичка, завештајна и опоручна у исти мах; елегантно распричана и разговорна, увек са ореолом метафизичке нарације у првом плану као својим основним тоном...

петак, 16. септембар 2011.

Бог прикупља сећања.... / Белатукадруз


Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак)
и његова мајка  Миљана Вићентијевић- Лукић
(1956-1986)



… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у  сновима.
Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.
Чистота и невиност састоји се од незнања.
Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.
Зло у  људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.
У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче  и коју треба (пре)познати.
На време.
Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…
У  предвечерје  светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.
Из темеља рушевина римских летњиковаца, из  мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.
Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,

понедељак, 15. август 2011.

ДНО


Иза тзв. Велике магазе

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.

            Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.

            Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.

            Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе - ти  гестови су имали одређено значење.

            Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора

недеља, 12. јун 2011.

Једно од занимања Белатукадруза: филмови


Камене књиге. Гробља су наше библиотеке...

Претпролећно буђење.Лакомица.Пек
http://www.youtube.com/watch?v=7IN-ONZFVL0

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови